субота, 27. октобар 2012.

Смрт их је стигла загрљене

Архива, 1999.

Бомбе су погодиле стамбену зграду у центру града где су се у том тренутку, у продавници у приземљу, задесили двогодишњи Марко и његов 29-годишњи отац Владан



Тог дана освануло је сунчано и мирно јутро, колико сада може да буде мирно у новопазарском крају. Сопоћани, Петрова црква и Антун-Алемова џамија купале су се у првим сунчевим зрацима. Нико ни слутио није да ће за само неколико сати НАТО зликовци и овде да оставе свој крвави печат. У налету њихових авиона, тог 31. маја око 13.30 часова, гранате бачене на сам центар града усмртиле су тринаест цивила, међу којима и двогодишњег Марка Симића и његовог 29-годишњег оца Владана.

- Био сам у канцеларији кад је дат знак за узбуну - прича дубоко потресен Веселин Симић, стриц настрадалог Владана. - Зачуо се звук бомбардера. А онда је уследила снажна експлозија. Па још једна. Погођена је стамбена зграда у самом центру града у чијој се близини не налази никакав војни објекат. У тој згради живе социјално угрожени грађани. У приземљу је робна кућа "В. М. Комерц" у којој су се у тренутку гранатирања затекли Владан и Марко.

Мртви у купатилу

Одмах после експлозије Веселин је дотрчао до бомбардоване зграде. Још је била обавијена димом и прашином. Свет је почео да се окупља. Из рушевина су се чули јауци.

Око двеста мештана се одмах пријавило да да крв. Нико није гледао на националне разлике. И док је Веселин покушавао да дозна да ли су Владан и Марко живи, пришао му је синовац Дејан и саопштио тужну вест.

Судећи по свему, Владан је после прве експлозије зграбио Марка и склонио се у најскровитији кутак робне куће у купатило. Али, гелери су косили на све стране, па и тамо. Смрт их је стигла загрљене.

У међувремену Владанова супруга Оља је кренула да тражи своје најдраже. Иако у поодмаклој трудноћи, журила је ка рушевинама као да је слутила да се нешто страшно десило. Свекар Момчило ју је вратио кући, а онда јој саопштио страшну вест.

Владан потиче из угледне породице Симића, староседелаца у Новом Пазару. Сви они раде у фирми Веселина Симића и сви дишу једном душом. Зато стриц Веселин и стрина Милица тугују очински и мајчински и зато је Веселин превалио овај далеки пут до наше редакције да исприча о породичној трагедији.

Кроз кућу Симића после трагедије прошло је десетак хиљада суграђана који су дошли да изјаве саучешће. Јер, није било становника овог града који није познавао Владана. Био је омиљен спортиста, одличан фудбалер домаћег клуба "Нови Пазар", па је прешао у "Липу", садашњу "Јошаницу" где је био именован за директора. И таленат и дружељуб ље Владан је наследио у породици. Отац Момчило је наставник математике и био је омиљен као голман у локалном фудбалском клубу. Мајка Рада је наставница физичког васпитања, а старији брат Дејан био је рукометаш. Данас је угледни пословни човек, директор фирме "В. М. комерц".

Преживео четири гранате У кући Симића тренутно влада мук. Ипак, у тами несреће ишчекује се болна светлост новог живота. Снаха Оља, Владанова жена, ових дана треба да се породи.

Читав град дошао је да испрати малог Марка и његовог оца Владана на последње путовање. Сузе су се сливале низ образе, а клетве упућене пилотима који су и тада надлетали варош стизале су једна другу. Нико није отишао, није се уплашио. Био је то пркос огорченог народа због невиних жртава.

- А десило се, како то каткад хоће судбина - наставља причу стриц Веселин. - Владан је био резервиста ВЈ од почетка агресије. И за то време је више пута измакао гранатама. Кад су први пут бомбардовали Нови Пазар, испред Владана на тридесетак метара пала је граната. Преживео је. Кад су други пут гађали град, опет су испред њега пале гранате. Био је у касарни. Преживео је. Гранатирана је и касарна у Рашкој и мост на Ибру. Промашили су тада мост и Владан који је био близу опет је преживео. И већ је својим пријатељима почео да говори да не верује да ће овај несрећни и невероватни рат да преживи. Али, није помишљао да, уколико се нешто страшно и деси може да страда његов првенац син Марко.

Веселин застаје. Сузе су јаче од речи. Само рука милује фотографију. Дуго гледа у Марка и Цалета, како су звали његовог братанца Владана. А они Милица волели су их као своју децу. Онако како то бива у сложним старинским српским породицама.

Иако још видно скрхан болом због губитка најмилијих, Веселин жели да остане забележено да је тог дана у продавници са његовим Владаном погинуо још један сјајан човек. Четрдесетогодишњи Драган Симовић је оставио за собом супругу и двоје деце. Син му је баш тих дана завршио средњу школу и прикупљао документе за упис на правни факултет. Уместо радости и славља настала је велика туга.



Нема коментара:

Постави коментар