Право на једну чарапу
Шта је све показао протест ратних војних инвалида испред Владе Србије? Милан Попић (54): Раније сам свака три месеца од инвалидске комисије добијао три чарапе за мој патрљак од леве ноге. Сада су то свели на једну чарапу која, иначе, кошта 800 динара. Душан Вукојевић (52): Смањењем инвалиднина држава је напала најтужнију, најјаднију категорију људи
.jpg)
БЕЖЕ људи од ратних војних инвалида. У широком луку заобилазе колица и штаке, постало је незгодно суочавање са истином која нема ноге или руке или очи. Удовице опомињу црним марамама. Деци без очева су последње године изгрицкале понос.
Држава одлучила да "стабилизује" буџет тако што ће ратним војним инвалидима, оним настрадалим од 1991. до 1999. године, породицама палих и умрлих бораца смањити давања 23 одсто. У новцу мање око три милијарде динара. Априлском уредбом су скресана права, посебно породицама инвалида. Укинута је и накнада инвалидима који нису имали право на пензију, а нису, нити могу бити запослени. Стари закон је суспендован, неповољнији још није изгласан, па је смишљена брзоплета уредба.
Милан Попић (54), ратни војни инвалид, сада има право на само једну чарапу у три месеца. Њу ставља на патрљак леве ноге, испод колена, да га протеза не би превише жуљала. Јер, лежиште протезе није силиконско, већ обично, грубо (и јефтино). Раније је од комисије добијао три чарапе свака три месеца. Чарапа кошта 800 динара.
- Спавај док ти се чарапа суши - рекли су ми на инвалидској комисији - каже Попић, коме су одузели електрична инвалидска колица, када се сам похвалио - вежбама је оспособио леву руку. Од десне ноге није остало ништа, цела је ампутирана на почетку рата 1991. године. Десна протеза има зглоб. И Попић - хода.
Прстима вади вештачко, десно око. Око на длану. На лево - половично види. Попић враћа око у дупљу и оно се креће, ствара илузију да је живо.
- Не кријем своје ране - говори Попић. - Нисам бежао, бранио сам своје. Е, некада је било: срећне вам ране, јунаци! Сада се многи стиде и рана наших, још живих. Од нас су и остале само те ране. За рад сам неспособан сто одсто, а за живот 95. Док је могла, жена ме је неговала, никакву надокнаду за то није примала, а због мене није могла да ради. Умрла је пре три године. Ја нисам смео да умрем, двоје деце и сад зависи од моје инвалиднине. Нико неће да их запосли.
Душан Вукојевић Марс (52) три пута рањаван, а остао без обе ноге и десне руке, ослепео на једно око приликом демонтирања мине, пред сам крај рата, 1995. године.
- Отаџбина је звала - напомиње Вукојевић. - С друге стране посматрано, војници никада нису одговорни за рат. Нисам бежао, а неки нису имали где бежати. Бранио сам своје и сутра бих бранио и овако сакат. Видим, дезертери су рехабилитовани, а много добро су се снашли ратни и антиратни профитери.
- Политичари и генерали су волели да се сликају са нама, рањеницима - горко ће Ранко Дулић, остао без ногу на ратишту. - Сада би сви да се одрекну и нас и удовица и деце погинулих ратника. Најрађе би нас под неки велики, црни тепих.
- Да мој син није погинуо, зарадио би он нама, не бих морала да чекам ону цркавицу од које живим - жали се Божана Јованов из Омољице код Панчева, чији је син погинуо као војник ЈНА на славонском ратишту. - Мог сина су мобилисали, да није отишао добио би отказ, а овако је погинуо.
- Мој муж Никола Ђукић остао је потпуно непокретан, таквог су га, после мука по избегличким камповима, донели у стан на трећем спрату - казује Љубица Ђукић. - У три године није изашао ни на балкон. Изнели су га непокретног и мртвог у пролеће 2004. године. Сада не могу да откупим стан, син је прекинуо школовање. Нисам могла да радим, а, ето, изненада се остарило.
И, догађа се ситуација прошлог четвртка кад инвалиди "марширају". Три кордона полицајаца у пуној спреми, са оним, дугачким пендрецима, са спуштеним визирима на шлемовима, од инвалида, деце и удовица бране зграду Владе Србије, односно актуелне министре.
- Ово је нечасно - говори Душан Вукојевић, на кога грубо насрће специјалац. - Влада је напала најтужнију, најјаднију категорију људи. Каква је то држава која преко леђа инвалида и деце погинулих бораца за отаџбину, хоће да стабилизује буџет.
Хеј, човече! И ови људи са штакама, како истичу, су некада носили униформу. Борили се часно, а све је мање оних који то желе да чују. Колико кордона полиције би било потребно да нису инвалиди? Ко плаћа полицију да насрће на обогаљени део народа? Од кога се то политичари бране? Ако су инвалиди највећа опасност по стабилност буџета и државе, ако због њих не можемо у ону Европу, дајте да их све - укинемо.
Слушамо таква размишљања и гледамо транспаренте: "Лабусе, леп ти је потпис", "Били смо синови Србије, а чији смо сад?", "Зар су наши пали саборци жртве транзиције?", "Држава зове кад се ратује, а шта сад?", "Србијо, врати ми сина, не треба ми милостиња!", "Ми смо Срби, а не Швајцарци"...
За најтеже инвалиде је министар за рад Слободан Лаловић рекао да имају "огромна примања". Инвалиди су и последњих неколико година закинути за 5,5 инвалиднина.
- Угледају се на неки швајцарски модел, а та земља никада није ратовала - љут је Ранко Дулић.
Најтежих инвалида има 450, оних из друге групе је 1.041, из треће 691, из четврте 1.731. Стамбено је, иначе, обезбеђен свега један проценат инвалида!
Укупна сума за инвалиде ће се смањивати, брзо, због умирања. Биће мања издвајања за туђу негу и помоћ. Деца инвалида и палих бораца ће прерасти године за школу, избрисаће се са списка примаоца помоћи. Чему онда нестрпљење? Инвалиди су извели сурову рачуницу да ће се због смрти у наредних од три до пет година за половину смањити овај вид "оптерећења" републичког буџета.
- У нацрту новог закона смо оштећени, а ова власт мора имати у виду да ће се одредбе односити и на будуће припаднике војске и полиције - истиче Милан Попић. - Наше војнике и официре већ шаљу у мировне мисије, а многи су "виђени" за чишћење минских поља у Авганистану и Ираку. Шта ће њихове породице добити ако се врате у сандуцима или без делова тела?
- Ако се у туђим земљама буду борили за нашу отаџбину, можда ће имати већа права - изусти Душан Вукојевић.
ГУБИТНИЦИ
ИНВАЛИДСКЕ и друге бенефиције добијали су и припадници Вермахта и Петенових јединица у Француској и Мусолинијевих војника у Италији - гневно наводи Вукојевић. - Они су били фашисти, али су сматрани за обичне војнике.
- У Словенији и Хрватској, које Европа признаје, ратни инвалиди су добили и по чин више, а примања су и њима и члановима породица повећана - говори Милан Попић. - У Хрватској се примењује закон истоветан оном из бивше СФРЈ. Неко ће рећи да су они победници. Нису они толико победили колико смо ми изгубили.
УКИНУТА УРЕДБА
ПРОТЕСТ инвалида уродио је укидањем уредбе, а други захтев, смена министра Лаловића није прошао, ни захтев да се оснује посебно министарство за питање инвалида. Инвалиди ће се и даље борити за одредбе старог закона, донетог 1998. године.
- Чему неоправдано и исхитрено смањивање наших примања? - пита се Душан Вукојевић. - Па, већина нас је у поодмаклим годинама, свакодневно умиремо или се сами убијамо, ране у мозгу се не виде. Сада нас понижавају.
КОМИСИЈЕ
ПРЕМА речима инвалида, чланови комисија се понашају бахато, нехумано, безобразно, по правилу доносе одлуку на штету хендикепираних.
- Шта хоћеш, имаш већу инвалиднину него што ја примам плату! - тако се издрао на мене један члан комисије - наводи Попић. - Понудио сам му: Ено ти шине, стави ногу на њих, нека ти трамвај здроби зглоб, па ћу ти ја давати сав свој новац.
ДИСКРИМИНАЦИЈА И УВРЕДЕ
- ТАКСИСТИ најчешће одбијају да прихвате вожњу када напоменем да сам инвалид са колицима - тврди Милан Попић. - Одбијају и вожњу на краћим релацијама, мада им ја кажем да ћу платити више. А догађа се...
Попићу се догодило, не једном, да колицима не може да иде тротоаром због паркираних кола, а никада не може да уђе у продавницу.
- Док сам чекао на киши, једне вечери испред паркираних кола, још један ауто се поставио иза мене, тако да сам буквално био блокиран - наставља Попић. - Рекао сам човеку да се помери, а он ме је опсовао. Мајку ти твоју злочиначку, не можемо да живимо због вас! Тако је рекао тај тип. А ја сам три сата киснуо, сам, људи су ме заобилазили, неки клинци су се смејали. Једна жена је мислила да просим.
БРОЈ 66.069
ТРЕНУТНО је 66.069 корисника инвалидских додатака свих 10 група, настрадалих у ратовима од 1991. до бомбардовања 1999. године и њихових породица, као и жена и деце, палих и умрлих бораца. Према старом закону, ове године би укупно требало да приме 13,5 милијарди динара, али је законом о буџету одобрено 10,6 милијарди.
Нов закон о борачкој и инвалидској заштити није усвојен, а у предлогу се предвиђа редуковање издвајања на 11,1 милијарди. Кресање давања инвалидима покушано је напрасном уредбом Владе.
Новости: архива 2006 године.
Шта је све показао протест ратних војних инвалида испред Владе Србије? Милан Попић (54): Раније сам свака три месеца од инвалидске комисије добијао три чарапе за мој патрљак од леве ноге. Сада су то свели на једну чарапу која, иначе, кошта 800 динара. Душан Вукојевић (52): Смањењем инвалиднина држава је напала најтужнију, најјаднију категорију људи
Држава одлучила да "стабилизује" буџет тако што ће ратним војним инвалидима, оним настрадалим од 1991. до 1999. године, породицама палих и умрлих бораца смањити давања 23 одсто. У новцу мање око три милијарде динара. Априлском уредбом су скресана права, посебно породицама инвалида. Укинута је и накнада инвалидима који нису имали право на пензију, а нису, нити могу бити запослени. Стари закон је суспендован, неповољнији још није изгласан, па је смишљена брзоплета уредба.
Милан Попић (54), ратни војни инвалид, сада има право на само једну чарапу у три месеца. Њу ставља на патрљак леве ноге, испод колена, да га протеза не би превише жуљала. Јер, лежиште протезе није силиконско, већ обично, грубо (и јефтино). Раније је од комисије добијао три чарапе свака три месеца. Чарапа кошта 800 динара.
- Спавај док ти се чарапа суши - рекли су ми на инвалидској комисији - каже Попић, коме су одузели електрична инвалидска колица, када се сам похвалио - вежбама је оспособио леву руку. Од десне ноге није остало ништа, цела је ампутирана на почетку рата 1991. године. Десна протеза има зглоб. И Попић - хода.
Прстима вади вештачко, десно око. Око на длану. На лево - половично види. Попић враћа око у дупљу и оно се креће, ствара илузију да је живо.
- Не кријем своје ране - говори Попић. - Нисам бежао, бранио сам своје. Е, некада је било: срећне вам ране, јунаци! Сада се многи стиде и рана наших, још живих. Од нас су и остале само те ране. За рад сам неспособан сто одсто, а за живот 95. Док је могла, жена ме је неговала, никакву надокнаду за то није примала, а због мене није могла да ради. Умрла је пре три године. Ја нисам смео да умрем, двоје деце и сад зависи од моје инвалиднине. Нико неће да их запосли.
Душан Вукојевић Марс (52) три пута рањаван, а остао без обе ноге и десне руке, ослепео на једно око приликом демонтирања мине, пред сам крај рата, 1995. године.
- Отаџбина је звала - напомиње Вукојевић. - С друге стране посматрано, војници никада нису одговорни за рат. Нисам бежао, а неки нису имали где бежати. Бранио сам своје и сутра бих бранио и овако сакат. Видим, дезертери су рехабилитовани, а много добро су се снашли ратни и антиратни профитери.
- Политичари и генерали су волели да се сликају са нама, рањеницима - горко ће Ранко Дулић, остао без ногу на ратишту. - Сада би сви да се одрекну и нас и удовица и деце погинулих ратника. Најрађе би нас под неки велики, црни тепих.
- Да мој син није погинуо, зарадио би он нама, не бих морала да чекам ону цркавицу од које живим - жали се Божана Јованов из Омољице код Панчева, чији је син погинуо као војник ЈНА на славонском ратишту. - Мог сина су мобилисали, да није отишао добио би отказ, а овако је погинуо.
- Мој муж Никола Ђукић остао је потпуно непокретан, таквог су га, после мука по избегличким камповима, донели у стан на трећем спрату - казује Љубица Ђукић. - У три године није изашао ни на балкон. Изнели су га непокретног и мртвог у пролеће 2004. године. Сада не могу да откупим стан, син је прекинуо школовање. Нисам могла да радим, а, ето, изненада се остарило.
И, догађа се ситуација прошлог четвртка кад инвалиди "марширају". Три кордона полицајаца у пуној спреми, са оним, дугачким пендрецима, са спуштеним визирима на шлемовима, од инвалида, деце и удовица бране зграду Владе Србије, односно актуелне министре.
- Ово је нечасно - говори Душан Вукојевић, на кога грубо насрће специјалац. - Влада је напала најтужнију, најјаднију категорију људи. Каква је то држава која преко леђа инвалида и деце погинулих бораца за отаџбину, хоће да стабилизује буџет.
Хеј, човече! И ови људи са штакама, како истичу, су некада носили униформу. Борили се часно, а све је мање оних који то желе да чују. Колико кордона полиције би било потребно да нису инвалиди? Ко плаћа полицију да насрће на обогаљени део народа? Од кога се то политичари бране? Ако су инвалиди највећа опасност по стабилност буџета и државе, ако због њих не можемо у ону Европу, дајте да их све - укинемо.
Слушамо таква размишљања и гледамо транспаренте: "Лабусе, леп ти је потпис", "Били смо синови Србије, а чији смо сад?", "Зар су наши пали саборци жртве транзиције?", "Држава зове кад се ратује, а шта сад?", "Србијо, врати ми сина, не треба ми милостиња!", "Ми смо Срби, а не Швајцарци"...
За најтеже инвалиде је министар за рад Слободан Лаловић рекао да имају "огромна примања". Инвалиди су и последњих неколико година закинути за 5,5 инвалиднина.
- Угледају се на неки швајцарски модел, а та земља никада није ратовала - љут је Ранко Дулић.
Најтежих инвалида има 450, оних из друге групе је 1.041, из треће 691, из четврте 1.731. Стамбено је, иначе, обезбеђен свега један проценат инвалида!
Укупна сума за инвалиде ће се смањивати, брзо, због умирања. Биће мања издвајања за туђу негу и помоћ. Деца инвалида и палих бораца ће прерасти године за школу, избрисаће се са списка примаоца помоћи. Чему онда нестрпљење? Инвалиди су извели сурову рачуницу да ће се због смрти у наредних од три до пет година за половину смањити овај вид "оптерећења" републичког буџета.
- У нацрту новог закона смо оштећени, а ова власт мора имати у виду да ће се одредбе односити и на будуће припаднике војске и полиције - истиче Милан Попић. - Наше војнике и официре већ шаљу у мировне мисије, а многи су "виђени" за чишћење минских поља у Авганистану и Ираку. Шта ће њихове породице добити ако се врате у сандуцима или без делова тела?
- Ако се у туђим земљама буду борили за нашу отаџбину, можда ће имати већа права - изусти Душан Вукојевић.
ИНВАЛИДСКЕ и друге бенефиције добијали су и припадници Вермахта и Петенових јединица у Француској и Мусолинијевих војника у Италији - гневно наводи Вукојевић. - Они су били фашисти, али су сматрани за обичне војнике.
- У Словенији и Хрватској, које Европа признаје, ратни инвалиди су добили и по чин више, а примања су и њима и члановима породица повећана - говори Милан Попић. - У Хрватској се примењује закон истоветан оном из бивше СФРЈ. Неко ће рећи да су они победници. Нису они толико победили колико смо ми изгубили.
УКИНУТА УРЕДБА
ПРОТЕСТ инвалида уродио је укидањем уредбе, а други захтев, смена министра Лаловића није прошао, ни захтев да се оснује посебно министарство за питање инвалида. Инвалиди ће се и даље борити за одредбе старог закона, донетог 1998. године.
- Чему неоправдано и исхитрено смањивање наших примања? - пита се Душан Вукојевић. - Па, већина нас је у поодмаклим годинама, свакодневно умиремо или се сами убијамо, ране у мозгу се не виде. Сада нас понижавају.
КОМИСИЈЕ
ПРЕМА речима инвалида, чланови комисија се понашају бахато, нехумано, безобразно, по правилу доносе одлуку на штету хендикепираних.
- Шта хоћеш, имаш већу инвалиднину него што ја примам плату! - тако се издрао на мене један члан комисије - наводи Попић. - Понудио сам му: Ено ти шине, стави ногу на њих, нека ти трамвај здроби зглоб, па ћу ти ја давати сав свој новац.
- ТАКСИСТИ најчешће одбијају да прихвате вожњу када напоменем да сам инвалид са колицима - тврди Милан Попић. - Одбијају и вожњу на краћим релацијама, мада им ја кажем да ћу платити више. А догађа се...
Попићу се догодило, не једном, да колицима не може да иде тротоаром због паркираних кола, а никада не може да уђе у продавницу.
- Док сам чекао на киши, једне вечери испред паркираних кола, још један ауто се поставио иза мене, тако да сам буквално био блокиран - наставља Попић. - Рекао сам човеку да се помери, а он ме је опсовао. Мајку ти твоју злочиначку, не можемо да живимо због вас! Тако је рекао тај тип. А ја сам три сата киснуо, сам, људи су ме заобилазили, неки клинци су се смејали. Једна жена је мислила да просим.
ТРЕНУТНО је 66.069 корисника инвалидских додатака свих 10 група, настрадалих у ратовима од 1991. до бомбардовања 1999. године и њихових породица, као и жена и деце, палих и умрлих бораца. Према старом закону, ове године би укупно требало да приме 13,5 милијарди динара, али је законом о буџету одобрено 10,6 милијарди.
Нов закон о борачкој и инвалидској заштити није усвојен, а у предлогу се предвиђа редуковање издвајања на 11,1 милијарди. Кресање давања инвалидима покушано је напрасном уредбом Владе.
Новости: архива 2006 године.
Нема коментара:
Постави коментар