среда, 1. јануар 2014.

У ПОТЕРИ ЗА ДУХОВИМА

ПРИНЦ ЕУГЕН У ПОТЕРИ

             


Највиши нацистички функционер који је у току Другог светског рата посетио Србију био је Хајнрих Химлер, други човек Рајха. Био је у Краљеву 1942. године, поводом операције против јединица Драгутина Кесеровића.

осле слома устанка 1941. године, партизани су се повукли преко Дрине, док су равногорци били по забаченим селима или, у деловима, признати код Недићеве владе, па је Србија више-мање била мирна. Немачке борбене дивизије пребачене су на Источни фронт, а у градовима је остајала посадна дивизија, делеко мање борбене вредности, састављена од такозваних другопозиваца, људи средњих година, не превише употребљивих у озбиљним борбама, а реткост нису били ни „ландесшицен” батаљони, по извештају немачке команде: „стара годишта, делимично телесно дефектна, приближно пуне јачине, подесни само за задатке обезбеђења. Искуство у борби, борбена вредност и покретљивост незнатни”.    Сви они су имали само замисњао да се, ако је икако могуће, врате с главом на раменима у своју Саксонију или Померанију. Чували су путеве и нису се претерано занимали за одласке у потере по брдима и селима, чешљања терена у потрази за заосталим непријатељем. Најважније им је било да су избегли одлазак на Источни фронт, а гвоздене крстове препустили су другима.
    Ипак, у вођству Рајха нису сматрали да је све готово, па су приступили организовању Борбене (Waffen) СС дивизије највеће могуће борбене вредности, која би по потреби водила борбе по целој Југославији.
    Тако је на пролеће 1942. године формирана Седма СС добровољачка дивизија „Принц Еуген”, састављена од по
дунавских Немаца из Румуније и Југославије. Командант дивизије је од почетка био групенфирер (генерал-мајор) Артур Флепс, бивши аустроугарски официр који је између два рата служио у румунској војсци.

                                               Невоље с мазгама
    Иако су људство дивизије чинији фолк
сдојчери, подофицири и официри готово искључиво су били рајхсдојчери, односно Немци из Немачке. С обзиром на то да је дивизија била замишљена као брдска, од почетка је било проблема с обуком банатских Шваба, који веће брдо од Вршачког брега тешко да су до тада видели. Требало их је научити да се веру по стенама као дивокозе, да носе тешке терете узбрдо и низбрдо, да прихвате недостатак воде, превазиђу вртоглавицу. Један од највећих проблема била је употреба мула и мазги, пошто су и коњи, а камоли механизација, у планинским беспућима били тешко употребљиви.

    
    Швабе су прво покушавале да с мазгама поступају као што су навикли с коњима, односно, ако неће да иде, ошинеш је бичем, али је мазга по природи врло тврдоглава животиња. После таквог поступања дешавале су се комичне ситуације да пола диви
зије у маршевском поретку стоји на узаном планинском путу зато што је једна мазга одлучила да штрајкује, укопала се и упорно одбија да се помери. Тешко је ишло и са уклапањем равничарског менталитета са пруским ратничким правилима, али су уз примену дисциплинских мера и сталну пропаганду некако успели да их укалупе и од њих направе готово фанатичне борце. 
   После обуке, почетком октобра, дивизија се размешта по југозападној Србији, у Краљево, Ужице, Ивањицу, Рашку, Косовску Митровицу и Нови Пазар. Ватрено крштење имали су од 12. октобра 1942. у подухвату названом „Операција Копаоник”, упереном против четничког мајора Драгутина Кесеровића.
    Од зиме 1941/2. мајор Драгутин Кесеро
вић сместио се у забаченом селу Крива Река на обронцима Копаоника. Свој Расински корпус распоредио је по Копаонику, Гочу и Јастрепцу. За разлику од доброг дела четничких команданата, Кесеровић је у својим јединицима одржавао гвоздену дисциплину, чак и за време зимовања и мировања.   Сам Расински корпус бројао је око 1500 људи, добро наоружаних оружјем које су Енглези још увек релативно штедро бацали падобранима. Уз све то, Кесеровић је као храбар и правичан командант уживао подршку народа, па је за врло кратко време могао да мобилише бар десет хиљада људи. То је било оно што је Немце посебно занимало, као и чињеница да су у сваком тренутку могли да нападну и угрозе рудник Трепча у близини Косовске Митровице.
----------------------------С Црвеном армијом

   Драгутин Кесеровић је рођен 1896. године у селу Пироман код Обреновца. Из Првог светског рата је изашао као поручник, да би између два рата службовао у Невесињу, Мостару и Котору. Од 1936. у Крушевцу је командант батаљона у 12. пешадијском пуку „Цар Лазар”. У Априлском рату 1941. године његов батаљон дуго се борио на бугарској граници. Избегао је заробљавање, а већ почетком јуна почиње да окупља групе официра за наставак борбе. Сакупља оружје заостало од војске, мобилизацијске спискове, а већ у септембру 1941. учествује у нападу на Крушевац и опсади Краљева. Ту и формално постаје припадник покрета Драгољуба Драже Михаиловића. У крушевачком крају организује Расински корпус, који непрестано води борбу против Немаца, Бугара и партизана. Немци организују више операција против корпуса, али не успевају да га униште. Априла 1944. унапређен је у чин потпуковника, и стављен на чело Расинско-топличке групе корпуса, која је имала задатак да се супротстави надирању партизана из Босне.



   Када је Црвена армија ушла у Србију, Кесеровићеве јединице с њима учествују у борбама за ослобођење Крушевца. Четрнаестог октобра заједно ослобађају град, Кесеровић држи збор заједно са совјетским официрима, али када Совјети, на интервенцију Јосипа Броза Тита, почињу да хапсе четнике, Кесеровић се извлачи из града. Корпуси су се повлачили према Босни, где су од усташа ослободили Модричу и три месеца остали у граду. Покушавали су да се пребаце у Србију, и Кесеровић с остацима јединица прелази Дрину, али га припадници Корпуса народног ослобођења Југославије (КНОЈ) хапсе на другој обали и спроводе у Београд. Суђено му је пред војним судом у Београду и стрељан крајем августа 1945. године. Гроб му се ни данас не зна.

----------------------

    Из овог рудника вађене су велике кол
ичине олова и цинка за потребе немачке ратне машине, па је несметани рад рудника био важан бар као и неометан пролаз ратног материјала моравско-вардарском долином, а за потребе јединица фелдмаршала Ромела у Африци. Те везе су четници угрожавали. Због свега тога, Кесеровића и Расински корпус је по сваку цену требало уништити, а то је била и одлична прилика да се дивизија „Принц Еуген” докаже и искали у борби. Како је то Флепс на крају наредбе за почетак „Операције Копаоник” рекао:
    „Сада полажемо камен темељац за наше даље деловање. Ако дивизија сада удари јако и брутално, наши непријатељи ће размислити да ли ће убудуће дизати главу. Зато, напред Принц Еуген!”

                                          Победа обавештајаца


    Организоване су четири борбене групе (у планинским јединицама борбена група је јачине батаљона) које би, уз садејство бугарске пешадије и коњице, потпуно затвориле обруч око Кесеровића. Три групе су гониле, а четврта, „Група исток” имала је улогу зауставног зида на који би прогоњени требало да налет
е, а која би и оно мало људства што је претекло уништила до последњег.
    Све је то лепо смишљено, само што су Немци потценили Кесеровића и превидели чињеницу да је он имао изузетно добру и разгранату обавештајну службу, па је од првог већег гомилања немачких трупа стално обавештаван о даљем току операције. Као школован официр, брзо је увидео шта му се спрема и куда то води, а на памет му није падало да свој корпус фронтално супротс
тави целој дивизији. Додуше, тада се још није знало да у потеру не креће дивизија у пуном саставу од 20000 људи, која би тешко и стала на Копаоник, али Кесеровић није хтео да ризикује, па се одлучио на једино могуће решење.
    Свој корпус разбио је на мање групе, које би се независно извлачиле и тражиле рупе у обручу, да би се касније поново окупиле у најзабаченијим шумским пределима, где чак ни планинској СС дивизији не би пало на памет да крочи. К
ако велике јединице не могу дуго да се задрже у планинским беспућима, по проласку олује Ресавски корпус би се вратио на своју територију где би наставио са герилским акцијама.



    Када је 12. октобра 1942. године, у зору, „Операција Копаоник” почела, „Принц Еуген”, заједно са Бугарима, ударио је у празно. Кесеровићева обавештајна служба обавила је одличан посао, све јединице су се на време повукле, на челу са самим Кесеровићем. Од целог Расинског корпуса страдало је само десетак бораца, који су били у једном од најзабаченијих села и са закашњењем кренули у извлачење и набасали на једну потерну групу. Осим њих, од остал
их није било ни трага ни гласа. Како је то рекао један од немачких официра, „као да јуримо духове”.

                                            Пресуда за злочинце

    Како су се четници извукли, Немци и Бугари искалили су бес на сељацима, као што се редовно дешавало приликом покрета и потрага за побуњеницима. Највише је страдала Крива Река, у којој се налазио Кесеровићев штаб пре офанзиве. Не
мци су ту затворили 120 људи у сеоску цркву, коју су потом запалили. У зверствима према цивилима по обичају су се истицали и Бугари који су попалили села. Према протестној ноти председника српске мариуонетске владе, ђенерала Милана Недића Немцима, на Копаонику је побијено око 300, а на Гочу око 250 сељака. Овоме треба додати још око 150 у селима око Бруса, па је коначан број жртава седам стотина.
    После офанзиве, Кесеровић је свом претпостављеном Драгољубу Дражи Михаиловићу јавио да је одустао од напада на Немце и Бугаре, како друга села не би доживела судбину Криве Реке. Тражио је да се од британске авијације захтева напад на насеља фолксдојчера у Војводини и градове у Бугарској, у знак одмазде 
за трагедију Криве Реке. Енглези су захтев одбили.
    Дивизија „Принц Еуген” вратила се необављена посла, али су сматрали да су довољно постигли и тиме што су побили цивиле и застрашили становништво.
    Дивизију је у Краљеву од 15. до 18. октобра 1942. посетио главом и цвикером Хајнрих Химлер, шеф СС, полиције и много чега другог. Извршио је смотру, поделио одликовања.  
   Дивизија „Принц Еуген” је до краја рата
 прошла кроз целу Југославију, а била је позната као изузетно брутална и немилосрдна према цивилима, толико да су се против таквих поступака бунили и официри немачке војске. Ипак, због злочина у Кривој Реци, СС капетан Казерер избачен је из СС јединица одмах после операције. Због истог злочина, после рата, на смрт су осуђени и Казерер и његов претпостављени командант пука Шмитхубер.


Аутор: 
 Немања Баћковић

Политикин забавник

Нема коментара:

Постави коментар