понедељак, 20. новембар 2017.

Ратник са седамдесет рана

Када сам први пут читао биографију Будимира Давидовића морао сам неколико пута да застајем и проверавам да ли сам добро прочитао податке о овом храбром каплару српске војске. Готово невероватно и превише епски је звучао податак „човек са седамдесет рана“ а онда када сам прочитао како их је зарадио схватио сам да се то заиста догодило, ипак остало ми је нејасно како их је овај јунак пребродио. Биће да га је тог дана Бог помиловао по глави јер другачијег објашњења нема...

Будимир Давидовић је у Први светски рат ушао као искусан ратник. Имао је иза себе учешће у два балканска рата где се показао као врло храбар, строг и правичан човек. Због својих карактеристика добијао је најодговорније и најтеже задатке у борби против Аустријанаца, посебно се истакао у хватању „живих језика“ како су тада говорили за заробљавање непријатељских војника. Имати живог непријатеља у шаци, значи да потенцијално можете сазнати одређене информације које могу бити од пресудног значаја у борби: број непријатељских војника, њихове положаје, расположење, стање наоружања и слично...

Свој први велики ратни подвиг у Првом светском рату Будимир Давидовић остварио је већ 1914. године у борбама на Словцу када је заробио четворицу Аустријанаца. Новинар „Политике“ Милан Шантић тридесетих година прошлог века обишао је све преживеле хероје рата и сабрао њихове приче у књигу „Витези Слободе“. Том приликом разговарао је и са Будимиром и о његовом подвигу на Словцу написао:

„Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.

- Пст, пст - упозори другове Будимир. - Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!

Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.

- Стој! Полажи оружје!

Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустријска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.

- Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, - подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.

- Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!“

Ређале су се нове битке и нови подвизи Будимира Давидовића. Нажалост, дошли су и порази, па и страшна српска епопеја преко албанских гудура и изгнанство на грчко оствро Крф. Видали су Срби тамо своје ране, јачали своје тело и ум, обучени у нове француске унифоре и опремљени новим наоружањем чекали су тренутак за тријумфални повратак у отаџбину.

Опорављена српска војска под командом генарала Петра Бојовића кренула је на Солунски фронт у борбу за повратак својим кућама. Та борба трајаће готово две године (1916-1918).

На Солунском фронту долазе нови изазови за јунака наше приче каплара Будимира Давидовића. Опет му се поверавају најтежи извиђачки задаци. Постаје веза између Војводе Бабунског који се налази у непријатељској дубини и комаданта пука. Сваки његов прелазак је био изузетно драматичан и тежак у сваком смислу. Пробијати се кроз непријатељске редове опасане жицом, стражарима и бугарским цивилима било је тешко и за птице, а камоли за људе. Будимир Давидовић је обучен у бугарско сељачко одело недељама пролазио кроз бугарске непријатељске линије и преносио од Војводе Бабунског извештаје, чак је и сам бележио информације о стању непријатеља које је могао да види током пробијања. Касније је Будимир Давидовић неколико пута мењао јединицу. Учествовао је у крвавим борбама на Соколцу. Једне ноћи ишао је у патролу и једва извукао живу главу. Двадесет и четири сата лежао је непомично међу каменицама. Бугари их приметили, па нису могли ни напред ни назад. Ту су погинула два његова саборца: Драгомир Марковић и још један Ваљевац. Он се тек другог дана извукао низ једну падину. У чети су се сви зачудили када су га угледали, јер су засигурно сматрали да је погинуо.После једанаест месеци носио је машинску пушку и са њом чуда починио у Бакову Потоку.

Почетком деветсто османаесте јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб - Обла Чука, Кравице - Западни Ветерник, завршено ратовање Будимира Давидовића.

Након успешног напада српске диверзантске групе на вишеструко бројнијег непријатеља, уследиле су тешке борбе прса у прса. У тим борбама Будимир Давидовић је задобио седамнаест рана од убода бугарских бајонета али није клонуо, наставио је са борбом.

„Направисмо покољ, али избодоше ме на 17 места...“

Увидевши да се непријатељ опоравио од првобитног шока који су изазвали изненадним нападом, српски диверзанти били су принуђени на повлачење. Ту почиње права животна драма Будимира Давидовића. Један Бугарин баци на њега две бомбе. Он успе једну бомбу да одгурне ногом, другу ухвати руком. Хтео је да је врати Бугарину у земуницу. Међутим тек што ју је ухватио, бомба експлодира и њега обави густ облак дима. Бомба му разнесе руку све до рамена. Будимир скочи у грозници, није желео жив да се преда. Имао је још снаге да покуша да се извуче.Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова. Али није погодио место где је просечена жица, него се уплете у бодљикаве жице. Надљудском снагом успео је Будимир да се искобеља из жице, искиданог одела и коже. Рука му је висила на кожи која је држала да не отпадне потпуно. Окрену се и иза себе види два бугарска војника која су потрчала ка њему. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу. Зубима је ишчупао упаљач и бацио бомбу иза себе. Ослободио се пратилаца, али не може да види пролаз који су направили у бодљикавој жити. Видевши да нема излаза, он се последњом снагом затрча и ускочи на жице.

О, како у рату све ствари постају могуће. Иако је жица била висока читав метар, он је са једне на другу прескакао и тако претрчао свих пет појасева. Када је прескочио последњи појас жице Будимир паде и остане онесвешћен. Када се повратио био је суочен са тешким стањем, сав у крви, го и без руке.

Шта ћу више да живим, - мислио је тада Будимир. Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Целог века био сам сиромах, туђ слуга. Радио сам туђу земљу, али био сам снажан, па сам могао да радим. А сада? Богаљ, просјак, за којим ће трчати деца по селу. Не, мени не треба живот...

Размишљао је тада Будимир да се убије и прекрати своје муке, али није имао више ништа од оружја код себе. И тада се појави његов командир Периша Мићевић. Он је Будимира много волео и увек га издвајао од осталих војника. Командир Мићевић и његов посилни на једном шаторском крилу пренели су Будимира Давидовића до превијалишта. Стигао је у последњи час. Излив крви био је јак и он би ускоро умро. После је пренесен у Доњи Пожар, у треће пуковско превијалиште. Оперисао га је др. Алкалај. Одсекао му руку из рамена, а као чудо у својој лекарској пракси показивао седамдесет и четири парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела.

Око Будимировог кревета сваког дана скупљали се официри, а лекар им показивао извађене парчиће. Тако је за Будимира чуо и Регент Александар па дошао да га обиђе.

- Јеси ли ти Будимир Давидовић, јуначе? - питао је Регент Александар, стојећи поврх његовог кревета.

- Ја, Ваше Височанство.

- Јеси ли малаксао?

- Нисам, Височанство, нећу умрети док се не вратимо у Србију.

Регент Александар скинуо је са груди Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Том приликом дао му је још и шест стотина франака.

- Ево ти највише војничко одликовање. А када прездравиш јави ми се. Ја те нећу заборавити.

Командант источне војске генерал Сарај сутрадан је уручио Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања, која један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.

Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а људи су га држали из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот. Посебно је потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу:

„Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Будимир Давидовић је преминуо 1980. године у Чачку у 90 години живота.

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 17. новембар 2017.

Рогатички ратни херој - Александар Обрадовић

Као што Озрен има Споменка Гостића, а Требиње Александра Маслешу, који су као најмлађи борци Војске Републике Српске погинули у Одбрамбено-отаyбинском рату, тако и Рогатица има свог Александра Обрадовића који је живот дао бранећи отаyбину са тек навршених 16 година.

Као борац Рогатичке лаке бригаде ВРС погинуо је првог дана по Петровдану 1992. године. Породица Обрадовић из које потиче покојни Ацо до посљедњег рата бројала је четири члана. Уз оца Перу и мајку Петру чинили су је и синови Милија и Александар.

Перо је послије дуге и тешке болести умро прије четири године, а Петра почетком ове, тако да је ова угледна домаћинска кућа остала на Милији, који каже да му је од брата остала само блиједа фотографија, Медаља заслуге за народ и Споменица предсједника РС.

Све је почело уз први позив рогатичким Србима да је дошло вријеме да се морају бранити породице, куће и имања. Иако се то по годинама старости на њега није односило, Ацо се не слушајући молбу мајке и оца, придружио старијим комшијама. Једва му је, причају његови тадашњи саборци, скрпљена некаква униформа и војничке ципеле. Распоређен је да буде уз куваре, далеко од првих линија, али се Ацо није мирио са својим распоредом.

Иако му је командант бригаде Рајко Кушић, пред посљедњи договор за враћање заузетих српских села, наредио да иступи из строја, Ацо га, нажалост, није послушао. Није могао поднијети да не крене у борбу и кришом се придружио борцима на првој линији гдје је смртоносно рањен.

– Млад и храбар, ником није откривао ту чињеницу. Можда је мислио да је за јунака срамота да тражи помоћ. Желео је да ране победи сам. Неопажено се повукао и, скривен од свих, покушао да се превије. Злокобни сан услед губитка крви одвео је тог храброг дечака прерано. Саборци су га пронашли како лежи као дете заспало чувајући своје стадо – пише Кушић у својој књизи „За част и слободу – Рогатица у рату 1992-1995″, наводећи да се нада да ће успомена на Александра вјечно живјети и надомјестити његов кратки овоземаљски живот и подарити му вјечну славу.

Та слава била би већа и трајнија када би га се сјетили и у Општинској борачкој организацији и изборили се у Скупштини општине да нека од улица у његовој Рогатици понесе име овог неустрашивог дјечака.

Горан Козић који је ратовао са Ацом каже да је срамота што се Александру и сличним неустрашивим борцима не одаје пошта на начин да по њима имена добију улице, тргови и установе.

– Ту смо сви заказали. У првом реду ми њихови саборци, Борачка организација па и цијела друштвена заједница. Крајње је вријеме да им се почнемо одуживати. Давање имена улици, тргу и слично, најмање је што за њих можемо и морамо учинити – истиче он.

Катера, Глас Српске

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 01. новембар 2017.

Ветерани против Вулинове иницијативе

Ветерани против Вулинове иницијативе

Поводом такозване иницијативе министра војног Александра Вулина, да се дан ветерана обележава 4. децембра, ратни ветерани једногласно изражавају своје противљење и наглашавају да је одабир тог датума апсолутно неприхватљив.

Чињеница је да су сами ветерани у претходним периодима, покренули идеју и иницијативу да се тај дан коначно обележава, али на Видовдан. Овај министров потез је још један од показатеља да држава и они који је представљају, немају "слуха" и интересовања за ветеранску проблематику у целини.

Мора се нагласити да се после толико година од завршетка ратних дејстава још кубури са људским правима целе борачке популације, а чињеница је таква да су она у сваком погледу запостављена. Та очигледна запостављеност најбоље се огледа у још једној чињеници, да нема коначног и праведног решења за целу борачку популацију, у виду тог дуго ишчекиваног борачког закона. Наравно, друштвени статус, права и одређене бенефиције или награде, требале би да буду регулисане тим праведним законом, и то искључиво на основу рана и дела. Опет, чињеница је да није тако, већ да су ратни ветерани, ратни инвалиди, као и породице погинулих третирани, најблаже речено, као социјални случајеви.

Није тешко закључити, да је вишегодишњи и данашњи однос државе и политичара који је представљају, према борачкој популацији апсолутно дискриминаторски.

Чињеница је да политичари који представљају државу, задње време у медијима и кажу неколико реченица везано за ветеранска питања, али не питајући ветеране ама баш ништа. Такође и ти медији испоставило се, немају "слуха" ни жеље да саслушају причу о реалним борачким темама. Најбољи је баш овај пример око идеје за дан ветерана.

Наиме, код ветерана се на основу потребе сећања и поштовања погинулих и живих ратника, родила идеја да имају дан ратних ветерана, када би се ово друштво сетило погинулих, а живима указало најосновније људско поштовање. Идеја за сам дан и датум обележавања је без икакве двојбе, Видовдан. Знајући да наша Црква тада даје помен свим погинулим ратницима од Косовског боја до данашњих дана, као и да је Видовдан стара војничка слава, живим ратницима то је био једини логични избор.

Ове године су се самостално, без икакве и ичије политике, у Чачку на Видовдан организовали и обележили тај дан, наглашавајући једину припадност Отаџбини и народу који су бранили. Тада је састављен и званичан документ, захтев надлежном министарству, да се дан ветерана на Видовдан уведе у календар државних празника, са јасном паролом која гласи: "Мртве не заборавите, живе поштујте"

У Чачку на Видовдан
Дан Ветерана
Политичари који су на надлежним функцијама чули су за ову идеју, и сада покрећу иницијативу да се дан ветерана обележава, али по њиховим одлукама а не нашим жељама. Чињеница је су већ одлучили да тај дан буде 4. децембра. Самим тим показали су да за нашу идеју и жељу немају слуха, колико год да је то за ветеране неприхватљиво. Ово је само један у низу безбројних негативних ставова према ратницима, од стране надлежних политичара, којим се наставља вишегодишњи неправедни однос према целој борачкој популацији ратова деведесетих година прошлог века.

И опет, када су ратни ветерани у питању, сви ћуте, медији ћуте. А они, ратници, и даље се боре, иако су ратови одавно завршени.

Та борба ветерана ће бити заснована на потребама које су им ускраћене, а које нису ускраћене ветеранима у свету и околини. Своје јасне захтеве које ће у наредном периоду апсолутно и без компромиса захтевати су:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

Братски, ветеран са Кошара, Ненад Станић.



"Дан Ветерана - Видовдан"